MANON LESKO

Koprodukcija Opere i teatra Madlenianum i Narodnog pozorišta u Beogradu
Dirigent: Stefano Romani (Italija)
Režija: Pier Francesco Maestrini (Italija) 

LICA:
Manon Lesko: Jasmina Trumbetaš Petrović, Sanja Kerkez, Ana Rupčić
Lesko, njen brat, narednik kraljevske Garde: Nebojša Babić, Vuk Zekić, Vladimir Andrić
Vitez de Grije: Nikola Kitanovski, Janko Sinadinović
Žeron de Ravoar, glavni kraljevski rizničar: Dragoljub Bajić, Mihailo Šljivić, Aleksandar Stamatović
Krčmar: Milan Obradović, Vuk Radonjić
Edmondo, student: Darko Đorđević, Siniša Radin, Milan Panić
Muzičar: Nataša Rašić, Ivana Živadinović
Učitelj igranja: Siniša Radin, Milan Panić
Fenjerdžija: Siniša Radin, Mihailo Otašević
Narednik straže: Mihailo Šljivić, Milan Obradović
Kapetan broda: Milan Obradović, Mihailo Šljivić
Vlasuljar: Luka Pređa
 
Hor i orkestar Narodnog pozorišta u Beogradu

Manon je najlepša žena u operskoj umetnosti!

Reči su reditelja Pjer Frančeska Maestrinija koji postavlja novu opersku produkciju, operu Manon Lesko Đakoma Pučinija, čija je premijera 26. februara u Narodnom pozorištu u Beogradu i 29. februara u Operi i teatru Madlenianum, na kojoj nastavljamo uspešnu koprodukciju naša dva teatra.

Đakomo Pučini (1858–1924) je danas, zajedno s Verdijem, i pored izrazitih modernih tendencija u operskom stvaranju, suvereni gospodar operskih scena. Pučini je započeo revoluciju žanra, povezujući muziku i dramaturgiju na način kom su mogle da paririju samo drame i, kasnije, filmska industrija. Njegov operski stil predstavlja više ili manje harmoničnu mešavinu brutalnosti i sentimentalnosti. Rođen je u Luki, malom gradu Toskane, Konzervatorijum je završio u Milanu. Sa velikim smislom za operski teatar, Pučini se posvećuje isključivo operskoj kompoziciji. Posle prvih pokušaja (Vili 1884, Edgar 1889) i prvih većih uspeha (Manon Lesko 1893), on stiče svetsku slavu svojim najznačajnijim i najpopularnijim delima: Boemi (1898), Toska (1900) i Madam Baterflaj (1904). Zatim slede Devojka sa zapada (1912), Lastavica (1917), Triptih (Plašt, Sestra Anđelika, Đani Skiki 1918) i najzad njegova labudova pesma, Turandot (izveden 1926. godine). Jedan od Pučinijevih uspeha leži u srećno izabranim libretima. Čovek sa sigurnim pozorišnim instinktom, Pučini je osećao scenu, tražio uzbudljive dramske sukobe i negovao kult velikih gestova i očajnih krikova koji rezultiraju iz jakih strasti.
Pučini je ovako formulisao tajnu svakog pozorišnog uspeha: „Postoje tri zakona kada je u pitanju pozorište: buditi interesovanje, iznenađivati i dirnuti“. Zato ne čudi što su njegova dela i danas popularna, a Manon Lesko osvaja iskonskim muzičkim
nadahnućem, jedinstvenim u njegovom kompletnom stvaralaštvu, zbog čega i danas pripada najlepšim delima operske literature.
Manon Lesko je jedna od najkompleksnijih uloga operske literature. Njena lepota, mešavina urođene elegancije i prirodne naivnosti, uz njenu pohlepu i, naročito, pohlepu njenog brata su okosnica radnje.

(Izvor: operatheatremadlenianum.com)